Hirurško lečenje hipertiroidizma

Drugi definitivni način lečenja hipertiroidizma je hirurško uklanjanje dela ili cele žlezde. U Evropi se operativno lečenje još uvek više koristi od radiojoda. Operativno lečenje Bazedovljeve bolesti je čest izbor u pacijenata koji ne tolerišu tionamide (teška alergija, toksične reakcije, hepatitis, agranulocitoza) ili je prvi pokušaj medikamentne terapije bio neuspešan. Operacija je nekada jedini izbor u teškom hipertiroidizmu u trudnoći kada ne smeju da se daju velike doze tionamida pošto prolaze placentu. Mnogi lekari preporučuju operaciju i u mladih bolesnica, ispod 20 godina života. Polinodozna struma sa hipertiroidizmom obavezno se leči operacijom jer nije pogodna za radiojod a zbog autonomije procesa, besmisleno je lečiti ovaj hipertiroidizam lekovima.

Hirurški postupci se razlikuju ali svi vode poreklo od osnovnog pristupa koji je uveo Teodor Koher. U vreme Kohera, hirurško lečenje je bilo i jedina forma lečenja hipertiroidizma. Bliži podaci o hirurškom lečenju bolesti štitaste žlezde dati su u posebnom poglavlju. Na ovom mestu potrebno je podvući da hirurško lečenje ima mali broj neželjenih efekata koji se obično pažljivim izborom bolesnika i u rukama iskusnog hirurga mogu izbeći.

Uzdržanost koju pacijenti imaju zbog boravka u bolnici danas je sve manja jer mnogi hirurzi otpuštaju pacijente kućama narednog jutra posle operacije (boravak u bolnici od 23 sata). Ovaj boravak zavisi od prethodnog zdravstvenog stanja bolesnika. U nekim centrima se delimična tiroidektomija, uklanjanje dela jednog režnja tiroidne žlezde, obavlja kao ambulantna intervencija i bolesnik se vraća kući nekoliko sati posle operacije. Iako većina hiruga smatra opravdanim da bolesnik prespava noć posle operacije u bolnici, neki praktikuju da operišu u lokalnoj anesteziji uz intravensku sedaciju i bolesnik odlazi kući iste večeri. Ove manje operacije su skopčane sa malo komplikacija.

Potencijalni neželjeni efekti hirurškog lečenja su povreda okolnih organa vrata. Najčešće su to povratni grkljanski živac, vazan za funkciju stvaranja glasa i povreda odnosno nenamerno uklanjanje paratiroidnih žlezda važnih za kontrolu metabolizma fosfora i kalcijuma. Učestalost ovih komplikacija u velikim centrima je ispod 1%. Prolazni poremećaj funkcije je nešto češći ali se povlači i kasnije nema primetnih posledica.

Posle operacije ili primene radiojoda očekuje se da je ostalo dovoljno žlezdanog tkiva za normalnu proizvodnju hormona. Ipak, nekada zaostaje dovoljno tkiva da žlezda nastavlja sa preteranom proizvodnjom, kada se obično pristupa ponovnoj dozi radiojoda. Operacija se obično ne ponavlja nego se u slučaju daljeg hipertiroidizma aplikuje radiojod ili se ponovo pokušava sa uspostavljanjem medikamentne remisije. Češće se dešava da ostatak žlezde nije dovoljan za uobičajene potrebe i da se postepeno razvija hipofunkcija štitaste žlezde, hipotiroidizam. Ovo stanje je znatno jednostavnije za kontrolu i leči se primenom supstance koju bi žlezda proizvodila kada bi normalno funkcionisala. Danas mnogi hirurzi smatraju da je bolje u celini ukloniti žlezdu jer je deo koji se do sada ostavljao takođe oboleo. Uklanjanjem žlezde u celini uklanja se opasnost od ponovne pojave strume a nadoknada tiroidnog hormona je jednostavna i nije skopčana sa opasnostima od nepodnošenja leka. Opasnost od postoperativnog hipotiroidizma nikako ne treba da predstavlja uzrok odbijanju operacije jer se problem jednostavno rešava uzimanjem samo jedne tablete dnevno!