Tiroiditis, zapaljenje štitaste žlezde ima mnogo različitih uzroka. Najčešći tip zapaljenja je autoimunski hronični proces koji se zove hronični limfocitni tiroiditis ili Hašimoto tiroiditis. Ime je dobio prema japanskom patologu Hakaru Hašimoto koji ga je prvi opisao 1912. godine. Radi se o hroničnom zapaljenju tiroidne žlezde sa stvaranjem autoantitela i limfocitnom infiltracijom žlezde.
Klinička slika
Hašimoto tiroiditis se najčešće javlja u mladih ili sredovečnih žena. Bolesnice najčešće navode osećaj blagog pritiska ili stezanja vrata i osećaj neobjašnjivog zamora. U ranim stadijumima bolesti obično se nalazi čvrsta, režnjevita struma, elastične konzistencije, kao guma za brisanje. Struma je nekada lako osetljiva kod pregleda pipanjem (palpacijom). U do 10% bolesnica mogu se javiti očne promene koje su slične promenama koje viđamo u Bazedovljevoj bolesti ali one ne napreduju do takvog stepena da naružuju izgled bolesnice.
Laboratororijski testovi
Pored nalaza dobijenog pregledom, u dijagnozi Hašimoto tiroiditisa pomažemo se laboratorijskim nalazima i postupcima ispitivanja građe žlezde. U prirodnom toku bolesti se razlikuje nekoliko faza koje su praćene i odgovarajućim laboratorijskim nalazima. U fazi izražene zapaljenske aktivnosti dolazi do oštećenja folikulskih ćelija i folikula zbog čega u cirkulaciju dospeva veća količina hormona. Obično se radi samo o prolaznoj hipertiroksinemiji koju ne treba lečiti jer bi lekovi iz grupe tionamida samo još više pogoršali oštećenje folikulskih ćelija. U najvećoj meri štitasta žlezda je normalne funkcije i pregledom se zapaža samo promena, građe, prisustvo strume. U odmaklim fazama bolesti, kada je veći deo tkiva žlezde uništen i zamenjen fibroznim tkivom, vrednosti tiroidnih hormona su snižene i dolazi do porasta TSH- nalaz odgovara hipotiroidizmu. Hašimoto tiroiditis je danas tako čest tako da se mirno može reći da je svaka struma sa hipotiroidizmom u neendemskom području u odrasle osobe hronični tiroiditis dok se ne dokaže drugi razlog. Dijagnoza se potvrđuje nalazom povišenog titra mikrosomskih autoantitela. Nalaz tiroglobulinskih antitela nije dovoljan jer su ona nespecifična i mogu da se nađu i kod sasvim zdravih osoba. Definitivna potvrda Hašimoto tiroiditisa postavlja se citopatološkim ili histološkim pregledom uzorka punkcije odnosno biopsije. Karakterističan nalaz u punktatu tankom iglom su oksifilno izmenjene ćelije tiroidnog epitela, dosta limfocita i crtasti ćelijski debris.
Lečenje
Hašimoto tiroiditis se leči sintetskim tiroidnim hormonom levotiroksinom. Lečenje počinje odmah pošto se postavi dijagnoza čak i ako je u tom trenutku tiroidna funkcija normalna. Tiroidni hormoni se daju iz sledećih razloga:
- Dovode do smanjenja strume jer se smanjuje hipofizna sekrecija (TSH);
- Anticipira se razvoj insuficijencije, nedovoljne proizvodnje hormona, iz žlezde pošto bolest vremenom, napreduje;
- Smanjuje se zapaljenska aktivnost u žlezdi i tako se usporava destrukcija, razaranje tiroidnog tkiva.
Doza tiroksina se određuje prema koncentraciji TSH pri čemu se izbegava pojava latentnog hipertiroidizma (preterane supresije TSH). Mnogi pacijenti su nezadovoljni time što imaju strumu i nestrpljivi su u očekivanju da se ona povuče. Obično je potrebno 6 do 18 meseci da se veličina žlezde smanji na prihvatljivi obim koji se ne primećuje okom. Kada se žlezda smanji, obično je tkivo folikula zamenjeno neaktivnim fibroznim tkivom i žlezda više nije sposobna za proizvodnju hormona. Bolesnici treba da budu informisani da će levotiroksin uzimati neprekidno. Kontrola ovih bolesnika se obavlja jednom do dva puta godišnje uz praćenje TSH; nije nužno da se u svakoj kontroli određuju i antiperoksidaza antitela. Doza levotiroksina može da se koriguje zavisno od vrednosti TSH.