Do sada nemamo zadovoljavajuće sredstvo ili postupak u lečenju težeg stepena očnih promena u hipertiroidizmu. Pošto izgleda da hipertiroidizam utiče na očne promene značajno je da se metaboličko stanje bolesnika održava u poželjnom nivou. Mora se izbeći hipotiroidizam jer može da dovede do porasta TSH koji takode nepovoljno deluje na očne promene. U jednog broja bolesnika očne promene napreduju uprkos regulisanom metabolizmu, merama zaštite oka (tamne naočare, visoko uzglavlje, vlažne obloge, veštačke suze, sredstva za izmokravanje). Zbog toga se u ređim slučajevima pristupa lečenju koje je sasvim neizvesno uz korišćenje preparata koji imaju veliki broj neželjenih posledica. Na prvom mestu to su kortikosteroidi, hormoni kore nadbubrega koji smanjuju zapaljensku aktivnost i imunske procese. Osim njih, pokušana je primena imunosupresiva, citostatika, zračenja kao i kombinacija više ovih agenasa. Lečenju sa ovako agresivnim lekovima i uz potpuno nepouzdan ishod pristupa se samo ako je neophodno i ako je dokazana neposredna opasnost od gubitka vida. Radi se o teškom oštećenju rožnjače, ekstremnoj protruziji (izbočenosti) oka koja preti da ošteti očni živac i kod oštećenja očnog živca nezavisno od izbočenosti oka. Teško oštećenje funkcije spoljašnjih očnih mišića može da bude razlog za pristupanje terapiji. Terapija je dugotrajna, često mučna za bolesnika i ishod je sasvim neizvestan. Često se kombinuje sa zračnom terapijom prostora iza očnih jabučica. Nekada se pojavi poboljšanje ali zbog nepredvidivog toka bolesti, poboljšanja i pogoršanja koja i spontano nastaju, prognoza ne može da se donese pre završetka ciklusa lečenja. Ako medikamentna terapija ne daje rezultate a ugroženost oka napreduje pristupa se hirurškim merama. Najjednostavnija je operacija tarzorafije, zašivanja očnih kapaka da se sprečilo oštećenje rožnjače. Iako privremeno naružujuća, ova intervencija je korisna i ne predstavlja rizik za bolesnika pošto se jednostavno završava uklanjanjem šavova. U težim slučajevima pristupa se uklanjanju dela masnog tkiva očne duplje ili proširenju prostora očne duplje da bi se povećao prostor za smeštaj otečenih očnih jabučica. Operacija je veoma teška, izvodi se u tri akta i ishod je sasvim neizvestan. Kada se klinička istorija oftalmopatije završi i promene fiksiraju, može se pristupiti operativnoj korekciji spoljašnjih očnih mišića čime se eventualno koriguju dvoslike zbog neadekvatnog centriranja očnih jabučica.