Hipotireoidizam

Hipotireoidizam je posledica nedovoljne proizvodnje, nedovoljnog dejstva ili neadekvatne tkivne raspodele hormona štitne žlezde. Pošto je osnovna funkcija hormona štitne žlezde da podstiču i održavaju telesni metabolizam, za očekivati je da u hipotireoidizmu dođe do pojave nedovoljne metaboličke aktivnosti. Hipotireoidizam je često stanje i klinički ispoljeni oblici se nalaze u više od 5% stanovništva preko 50 godina starosti. U celokupnoj populaciji ocenjuje se da je učestalost hipotireoidizma 2%, ali ako se posmatra samo populacija žena, više od 10% ima neki stepen nedovoljne aktivnosti štitne žlezde. Danas se sve više obraća pažnja na nedovoljno ispoljene forme bolesti, takozvani latentni, subklinički hipotireoidizam o kome će biti posebno reči. 

Dva su najčešća uzroka hipotireoidizma. Prvi je rezultat prethodne ili još uvek aktivne zapaljenske bolesti štitaste žlezde koja oštećuje veliku masu folikulskih štitastih ćelija zbog čega nisu sposobne da proizvode i deponuju hormone. Najčešći ovakav oblik je autoimuni hronični tireoiditis koji se još često naziva Hašimoto tireoiditis prema japanskom patologu Hakaru Hašimotu, koji ga je prvi opisao početkom prošlog veka. Drugi najčešći razlog za nedovoljnu funkciju štitne žlezde su posledice terapije različitih oboljenja štitne žlezde. Lečenje mnogih bolesti štitne žlezde vrši se hirurškim uklanjanjem dela ili cele žlezde. Treba imati na umu da je u nekim bolestima kao što je rak štitne žlezde poželjni cilj uklanjanje štitnog tkiva bez ostatka. Operacije vrata zbog drugih bolesti (karcinom grkljana na primer) takođe su skopčane sa uklanjanjem štitne žlezde. Nekada posle uklanjanja dela žlezde dolazi do nedovoljne funkcije ostavljenog dela jer se u njemu odvija bolesni proces koji je i doveo do delimične operacije žlezde. Primena radioaktivnog joda takođe može da uništi veći deo štitnog tkiva i da izazove nedovoljnu sekreciju hormona. Drugi ređi uzroci hipotireoidizma mogu da potiču izvan štitne žlezde, koja je normalna i sposobna da sintetizuje svoje proizvode. Kod oštećenja hipofize nema dovoljno stimulatora štitne aktivnosti, TSH, i štitasta žlezda radi na nižem nivou. U ovom slučaju hipotireoidizam nije tako izražen jer štitna žlezda ima neki stepen sopstvene autonomije koji je dovoljan da održava oko 30% od normalne proizvodnje koja bi se odvijala pod uticajem hipofiznog TSH. Još ređe forme su ne osetljivost perifernih tkiva na uobičajene ili povišene koncentracije hormona štitne žlezde. Ovi retki slučajevi su zanimljivi sa stanovišta ispitivanja molekularnih osnova delovanja hormona štitne žlezde i zbog moguće zabune u dijagnostici (visok TSH i visoke vrednosti hormona štitne žlezde) ali nemaju neki veći klinički značaj.